Krstarenje Uvcem, doživljaj koji se ne zaboravlja!
Krstarenje Uvcem je prava avantura! Ako želite da vidite nešto lepo i posebno, na ovaj izlet morate otići. Krstarenje se mora zakazati unapred. Brodić prima oko dvanaest putnika, ako ne rezervišete mesto, može se desiti da prevalite veliki put i da ostanete kratkih rukava, jer neće biti dovoljno mesta za vas. Postoji nekoliko brodića, ali mi smo našu vožnju zakazali telefonski kod gospodina Dejana. On je ujedno i vodič na ovoj turi. Ne znam baš koliko unapred treba da se zakaže, ja sam zakazala u ponedeljak, a išli smo u nedelju. Na brodiću ume da bude sveže, zato ponesite jaknu viška. Tura traje četiri, četiri i po sata, na brodiću nemate ništa, zato svaka osoba neka ponese bar po litar vode, eventualno nešto za grickanje. Sportska odeća i obuća se podrazumevaju, zbog uspona na vidikovac. Kako doći do Uvca? Krenuli smo iz Čačka, oko sedam ujutru, ka brani na Uvačkom jezeru, jer je tu ukrcavanje na brodić. Do Uvačkog jezera iz Čačka se može doći na dva načina: preko Zlatibora ili preko Ivanjice. Mi smo se odlučili za Zlatibor iz dva razloga: komplet lepinja na Borovoj glavi i jagnjetina na Mačkatu. Ako se odlučite za put preko Ivanjice, čula sam da je priroda prelepa, put je sređen, samo ima dosta krivina. Komplet lepinja Prva pauza je bila na Borovoj glavi, gde smo doručkovali. Kada idem ovim putem, uvek svraćam u kafanu ,,Zora” na komplet lepinju i domaće kiselo mleko. Kafana je odmah pored puta, ima i korektan parking. Lepinja je velika kao sam tanjir, tako da predlažem da je podelite sa nekim, eventualno uzmite i porciju pršute uz to. Niko od nas nije uspeo da pojede svoju lepinju do kraja. Znači pola komplet lepinje, domaće kiselo mleko, eventualno porcija pršute uz to i imaćete sasvim korektan obrok, ako ste prosečnog apetita. U Novoj Varoši, skrećete ka Zlataru. Usput imate putokaze za Uvačko jezero na svakoj raskrsnici, čak i da se zbunite, lokalno stanovništvo će vas uputiti u pravom smeru. Krstarenje i vidikovac Na jezero je poželjno stići oko 10:00h, najkasnije do 10:30h kada je isplovljavanje. Nisam sigurna koliko smo plovili, možda pola sata, četrdeset pet minuta, kada smo stigli do mesta sa kojeg se kreće na vidikovac. Usput smo imali prilike da vidimo beloglave supove ali izdaleka, jer lete veoma visoko. Stazu koja vodi do vidikovca sam zamišljala mnogo drugačije. Mislila sam da je to fina šumska stazica, malo veći uspon i to je to. Međutim, grdno sam se prevarila. Devedeset posto strme staze čini kamenje. Već na početku se videlo da će biti zahtevna, ali je uprkos tome samo je mali broj ljudi odlučio da ne ide, te su oni ostali u čamcu. Rekli su mi da je duga nekih 700-800m. Ako ste u srednjim godinama ili stariji, poželjno je da budete u kondiciji, kako bi ste izašli na vrh. Ako ste mlađi, sve što vam treba jeste avanturistički duh. Na vrh su izašle i starije gospođe, tako da staza nije nesavladiva, ali je svakako zahtevna. Ukoliko niste poneli vodu, ovde ćete zažaliti zbog toga. Kada ugledate klupice, znajte da ste pri kraju. Ostatak staze je ravan i prijatan, vodi kroz šumu do vidikovca. Usput ćete videti info table o flori i fauni Uvca. Pažnju su mi privukle zmije. Ovde živi nekoliko opasnih otrovnica: poskok, šarka, belouška. Na tabli piše kako se treba ponašati u slučaju da ih sretnete. Zmije vas neće napasti, ukoliko vi ne napadnete njih. Šta više, one beže kad osete ljudsko prisustvo. Ako ih sretnete, samo ih zaobiđite, neće vas sigurno pojuriti. Stigavši na vidikovac, shvatili smo da je pogled bio vredan truda. Ne samo da smo videli čuvene meandre Uvca u punom sjaju, već smo imali sreće i sa beloglavim supovima. Kao da su znali da smo došli zbog njih, počeli su da lete iznad nas, videli smo ih izbliza. Vodič nam je rekao da se ovo ne dešava baš često, tako da smo imali sreće. Beloglavi supovi 1994. godine, broj beloglavih supova, spao je na sedam parova. Kako mogu da snesu samo jedno jaje, bilo je sasvim izvesno da će izumreti. Glavni problem bio je hrana. Supovi se hrane isključivo leševima životinja, u ovom kraju bilo je sve manje stoke, organizovana je borba protiv štetočina i sve je to rezultiralo malim brojem leševa kojim bi supovi mogli da se hrane. Zalaganjem lokalnog stanovništva i ljubitelja prirode, organizovana su hranilišta za ptice i danas ovde živi preko sedamsto jedinki. Neko pametan se dosetio i na vidikovcu otvorio brvnaricu u kojoj se može kupiti piće. Cene su i više nego korektne. Obična kafa, na primer, košta 70,00 dinara. Imajte u vidu da ovo nije klasičan kafić, ako želite nešto da popijete, naručite u brvnarici, pa odnesite za sto. Postoji jedan sto, malo zavučen, sa kojeg se pruža još jedan divan pogled na Uvac. Predstavlja najbolje mesto na kojem se možete smestiti. Ovde smo pili kafu, gledali supove i uživali. Silazak je takođe malo naporan, ali ne kao uspon. Bar je to moje iskustvo, ali nismo svi isti. Krstarenje Uvcem – Ledena pećina Sledeća stanica bila je Ledena pećina. Pomerili smo se čamcem samo par metara do stepeništa koje nas vodi u pećinu. Za ovaj poduhvat će vam trebati jakna. Svežina se oseća već ispred pećine, ali kada uđete i nije toliko strašno. Pećina je prelepa. Bila sam do sada u nekoliko, ali ova je definitivno najveća, sa najlepšim pećinskim nakitom. Njene dvorane su ogormne. Nije osvetljena, jer ovde živi retka vrsta slepog miša, kojem bi rasveta smetala. Zato ponesite baterijsku lampu, imate je sigurno na telefonu. Pećina je duga preko 6km, i celim putem je prohodna. Ako krenete do samog kraja, izaćićete u selo Lopiže. Za turiste je dozvoljeno samo nekih 600m, jer je ta staza uređena i prohodna. Za ostatak puta vam treba specijalna oprema. Staza je inače dosta klizava, zato oprezno. Turisti mogu videti dve dvorane: Crvenu i Ledenu. U Crvenoj dvorani nalazi se kameni vodopad crvene boje. Boju dobija zbog cinka i bakra, koji se ovde nalaze. Iznad ovog vodopada stoji